Sećanja

 



1944 - 2017

POZDARAV NAŠEM VOLJENOM PAVILJONCU!

DUŠAN BLAGOJEVIĆ


Hvala ti za sve što si učinio za paviljonce.

Tvoji paviljonci!




1952 - 2009.
POZDARAV NAŠEM VOLJENOM PAVILJONCU!

MIŠKO KOČAN


Pamtimo našeg Miška,
ne zaboravljamo druženja sa njim,
jer to bi značilo zaboraviti najlepši deo naših života.




- 2009.
POZDARAV NAŠEM VOLJENOM PAVILJONCU!

C R N I

LEGENDA PAVILJONA

 

 


POZDARAV NAŠEM VOLJENOM PAVILJONCU!

POZDRAV DULETU RAKITI
JEDNOM OD OSNIVAČA NAŠEG UDRUŽENJA.


Pridružio si se Pavlu Niku i Branku "Crnom"
i sigurno već počinjete da zidate "Nebeske paviljone"
da bi i ostali, kad vam se pridruže, imali gde da se nastane -
u paviljone našeg detinjstva i naše duše!

 

 


16.09.1950. - 31.08.2008.


POZDARAV NAŠEM VOLJENOM PAVILJONCU

našem iskrenom drugu BRANKU MARČETI - "CRNOM"

Hvala na neizmernoj pomoći i podršci Udruženju!



 

 


 

 

 

 

 

IN MEMORIAM ZVONIMIR OSREČKI
PAVLE NIKITOVIĆ NIK (1945 - 2008.)

Devetog marta ovaj svet i slikarstvo napustio je Pavle Nikitović Nik. Tri dana kasnije ispraćen je na put praha, u nebeski atelje, u plavetne prostore neba, jednog od simbola njegove umetnosti, u Vaseljenu, gde je i mesto duhu stvaraoca koji je, bavljenje slikarstvom, doživljavao kao Božji dar i Božju kaznu. Shvativši odavno da u slikarstvu postoje tri kapitalna kriterijuma - dobro, lepo i loše - Nik je ceo život, do poslednjeg trenutka i zadnjeg daha, bio u potrazi za "dobrom slikom" sledeći tako sebi davno zadat zavet.

Rodjen "tamo gde su planine nebo, potoci putevi, oblaci saputnici, divlje zveri sagovornici: u jednoj durmiturskoj pećini, jedne davne ratne godine...", teškog i neizvesnog dečaštva i burne mladosti, bez okrilja i topline roditeljskog doma, "medju ljudima a sam", Nik je jedan od onih svedoka čiji život i delo potvrdjuju da se, i na putu kojim se redje ide, može stići do cilja.

Slikanje mu je bilo zadato rodjenjem. Zvanično se prihvatio kista i boja krajem šezdesetih prošlog veka. No, slikarstvo ga, u tim vremenima, nije u potpunosti ispunjavalo. Želeo je da se dokazuje i na drugim poljima, u drugim granama umetnosti. Šansu za to pronašao je na filmu, u pozorištu i novinarstvu. Platnu, boji i četkama vraćao onda kada je "imao šta da kaže".

Poslednjih decenija, maksimalno se okrenuo porodici i fokusirao na slikarstvo. Nemiran avanturistički poriv i "bogat život" proveli su ga svim likovnim putevima a, naravno, i stramputicama. Vrstan portretista, majstor slikanja ljudske figure, posebno ženske, čuvar urbanih sećanja, slikar kamena i neba, nije mogao dugo ostati u takvim prizorima. Ubrzo su ga privukli nadrealisti, pa slikari fantastike, da bi se, nedugo zatim, usredsredio na meditativno i metafizičko slikarstvo.

Povlačeći se od života, dogadjaja i ljudi, uznemiren, "pritešnjen" i razočaran u stvarnost, neke ljude i dogadjaje, poslednjih godina nalazio je sebe samo u "Snovidjenjima", u apstraktnom slikarstvu, snažnog i ekspresivnog izraza u početku, umerenijeg i lirskijeg u kasnijoj fazi, pokušavajući da otkrije "trag u beskraju" apsolutne slike.

Posle višegodišnje odbojnosti prema javnom pokazivanju svojih dela, sluteći da je na kraju puta, pristao je da prikaže izbor iz "Snovidjenja" (slike i gravire na platnu) i to na onom istom mestu na kojem je prvi put izlagao, gde je slikarski rodjen (galerija Politehničke akademije, danas galerija SKC-a Novi Beograd).

Ispostavilo se da ga predosećaj ponet od "tamo gde su planine nebo..." , ni ovoga puta, na žalost, nije izneverio.

Izložba "Snovidjenja", maja 2007., na mestu nekadašnjeg umetničkog polaska, bila je, u stvari, Nikovo zatvaranje kruga, opraštanje od sveta ljudi i slika, i vidjenje pred odlazak na put bez povratka.